Поетска порака, од Влада Урошевиќ

“Кога пред многу години, летото 1961 година, дванаесетте македонски поети – помеѓу кои имав среќа да бидам и јас – се собраа во Струга да ја прослават стогодишнината од објавувањето на Зборникот на народни песни на браќата Миладиновци, никој – освен нив! – не се осмелуваше да замисли дека овој тогаш мошне скромен собир ќе прерасне во голем меѓународен поетски фестивал чие име ќе ужива углед и во најоддалечените земји ширум светот. И – поетите успеаја да се изборат за својата визија! Фестивалот се разви и се одржа – наспроти не секогаш лесните услови – и претставува денес можеби најстар поетски фестивал кој, како што гледате, сè уште живее.

Во еден свет во кој поезијата е поттурната настрана, каде што пишувањето песни станува една дејност на која јавноста не ѝ подарува речиси никакво внимание, славењето на поезијата низ еден ваков фестивал како што е Струшкиот претставува благороден и високо морален чин. Мораме да признаеме дека поетот во денешниот свет не претставува личност која привлекува почести и признанија: тој веќе не е ни шаман кој има моќ со својата песна да го привлече дождот, ни дворски човек кој ги опејува јунаштвата на предците и современиците, а не е повеќе употреблив ни како народен трибун или политички агитатор. Тогаш – што е тоа што го одржува овој чудак сè уште да дејствува – и тоа на еден денес доста невообичаен начин, низ стихови, низ една форма која за многумина е нешто старомодно и одживеано?

Тоа што ја одржува во животот поезијата е – отпорот. Секој чин на пишување песни денес во светот е еден вид отпор. До вчера, во овие краишта, тоа беше отпор против обидите поезијата да се претвори во орудие на претераната идеологизација во служба на политичката елита. Денес – песната станува еден вид отпор против сè пожестоката и сè понемилосрдната материјализација на сè што постои. Светот вели: „Сè е на продажба!“ Песната одговара: „Сè освен мене!“ Дури и најнаивните љубовни стихови на некој поет-почетник се израз на бунтот против сфаќањето дека сè може да се сведе на најпрозаична реалност, дека човековата егзистенција нема друга смисла освен барање на колку што е можно полесен пат кон ефтините удопства и лажните задоволства. Постои и уште нешто освен материјалната корист – вели секоја песна, без оглед на целта поради која е напишана; постои и нешто што е над секојдневната приземна живејачка. Има и нешто над тоа – вели песната, сеедно на која тема е посветена. 

А тоа што е над меркантилноста и утилитарноста можеме да го наречеме, во зависност од времето и просторот во кој живееме: верба во повисоките вредности, стремеж кон духовност, облагородување на човекот како суштество, идеал, сон, но во секој случај не е нешто со што можат да се заработат пари, а ниту некој посебен углед во светот во кој директната корисност е услов за постоењетo на нештата. 

Поезијата е секогаш еден вид незадоволство со она што го нуди реалноста.

Поради тоа – и секој фестивал на поезијата, овој нашиот но и секој друг, е – на крајот на краиштата – еден вид израз на јавно несогласување со она што тој свет ни го нуди. „Тоа е сè што можам да го ветам“, вели тој свет. „Мене тоа не ми е доволно“, одговара поетот. „Јас сакам уште нешто – повисоко, понедофатливо, подлабоко.“

И кога ќе се соберат поетите од толку многу земји и од толку многу јазици да го кажат тоа – тоа е еден исклучителен миг. Во таков миг – за кратко, на едно парче слободна територија на поезијата – не се сметаат повеќе за најважни работи на светот политиката, трговијата, заработката, материјалната корист, добивањето привилегии, стекнувањето моќ и власт – најважна работа е отфрлањето на оковите на нужноста и одбивањето на приземноста: најважна работа е славењето на невозможното.

Она што го посакаа оние дванаесет поети од далечната 1961 беше невозможното. И, овој Фестивал денес во Струга покажува дека тоа е сепак возможно.”

 


 

MESAZH, Vllada Urosheviq

“Kur para shumë vitesh, në verën e vitit 1961, dymbëdhjetë poetë maqedonas – midis të cilëve pata fatin të jem edhe unë – u mblodhën në Strugë ta festojnë njëqindvjetorin e botimit të Përmbledhjes së këngëve popullore të Vëllezërve Miladinov, askush – përveç tyre! – s’e kishte guximin të paramendojë se ky tubim atëherë mjaft modest do të rritet në një festival të madh poetik ndërkombëtar emri i të cilit do të gëzojë reputacion edhe në vendet më të largëta anë e mbanë botës. Dhe – poetët ia dolën ta realizojnë vizionin e tyre! Festivali u zhvillua dhe i bëri ballë kohës – përkundër kushteve jo gjithmonë të lehta – dhe sot paraqet ndoshta festivalin më të vjetër poetik i cili, siç e shihni, ende jeton.
Në një botë në të cilën poezia është shtyrë mënjanë, ku të shkruarit e vjershave bëhet një veprimtari së cilës publiku nuk i fal thuajse kurrfarë kujdesi, lartësimi i poezisë përmes një festivali të këtillë siç është ky i Strugës paraqet një akt moral fisnik dhe të lartë. Na duhet të pranojmë se poeti në botën e sotme nuk paraqet një personalitet i cili tërheq nderime e mirënjohje: ai tashmë nuk është as shaman i cili e ka forcën që me vjershën e tij ta tërheqë shiun, nuk është as njeri i oborrit i cili u këndon trimërive të paraardhësve dhe bashkëkohanikëve, ndërkaq tashmë nuk është i përdorshëm as si tribun popullor ose agjitator politik. Atëherë – çfarë është ajo që e mban këtë njeri të çuditshëm ende të veprojë – dhe madje në një mënyrë mjaft të pazakontë, përmes vargjeve, përmes një forme e cila për shumëkënd është diçka e dalë mode dhe e tejkaluar?
Ajo që e mban poezinë në jetë është – rezistenca. Çdo akt i shkrimit të poezisë sot në botë është një lloj ekzistence. Deri dje, në këto vise, kjo punë ishte rezistencë kundër përpjekjeve që poezia të shndërrohet në vegël të ideologjizimit të tepruar në shërbim të elitës politike. Sot – vjersha bëhet një lloj rezistence kundër materializimit më të ashpër e më të egër të gjithçkaje që ekziston. Bota thotë: “Çdo gjë shitet!” Poezia përgjigjet: “Gjithçka, përveç meje!” Madje edhe vargjet më naive të dashurisë të një poeti fillestar janë shprehje e rebelimit kundër botëkuptimit se çdo gjë mund të reduktohet në realitetin më prozaik, se ekzistenca e njeriut nuk ka kuptim tjetër përveç kërkimit të një shtegu sa të jetë e mundur më të lehtë për komoditetet e lira dhe kënaqësitë e rrejshme. Ka edhe diçka përveç dobisë materiale – thotë çdo vjershë, pa marrë parasysh qëllimin për të cilin është shkruar; ka edhe diçka që është mbi jetesën e përditshme e përtokëse. Ka diçka mbi këtë – thotë poezia, pa marrë parasysh se cilës temë i kushtohet.
Ndërkaq atë që është mbi merkantilitetin dhe utilitaren mund ta quajmë, varësisht nga koha e hapësira ku jetojmë: besim te vlerat më të larta, synim kah shpirtërorja, fisnikërim i njeriut si krijesë, ideal, ëndërr, por gjithsesi nuk është diçka me çka mund të fitohen të holla, por as ndonjë reputacion i veçantë në botën në të cilën dobishmëria e drejtpërdrejtë është kusht për ekzistimin e gjërave.
Poezia është gjithmonë një lloj pakënaqësie me atë që e ofron realiteti.
Për këtë arsye – çdo festival i poezisë, ky yni, por edhe çdo festival tjetër, është – në fund të fundit – një lloj shprehjeje i mospajtimit publik me atë që e ofron kjo botë. “Kjo është e tëra që mund ta premtoj”, thotë kjo botë. “Kjo s’më mjafton mua”, përgjigjet poeti. “Unë dua edhe diçka – më të lartë, më të paarritshme, më të thellë.”
Dhe kur të mblidhen poetët nga aq shumë vende dhe aq shumë gjuhë ta thonë këtë – ky është një moment i jashtëzakonshëm. Në një moment të këtillë – për pak kohë, në një copë territori të lirë të poezisë – nuk merren më si punë më të rëndësishme të botës politika, tregtia, fitimi, dobia materiale, fitimi i privilegjeve, arritja e fuqisë dhe pushtetit – puna më e rëndësishme është flakja e prangave të ekzistenciales dhe refuzimi i mendësisë përtokëse: punë më e rëndësishme është të lartësohet e pamundshmja.
Atë që e deshën ata dymbëdhjetë poetë nga viti i largët 1961 ishte e pamundshmja. Dhe, ky festival sot në Strugë tregon se kjo megjithatë është e mundshme.”