[su_row]
[su_column size=”1/2″]

поети, неколку имиња

кога марина цветаева му напиша писмо
на рајнер марија рилке овој беше мртов
веќе неколку дена. тој беше станат
поет кој емигрирал во она царство

во кое читањето е чист допир на душата
и каде што ниедна жена не го издржува веќе.
може да се замисли писмото: можеби на кирилица
што се завршува, како кај есенин, со едно патетично

досвидања, друг мој, досвидања.
може да се замисли рилке како се смее нечујно под
земјата, велејќи си: ох тие женски; може
да се замисли одговорот што би го напишал.

обрнувајќи и се со госпоѓо (fürsten би било претерано) и
зборувајќи одоколу за ружи и за ангели, за есенски
страсти, за недостиг од пари, и за гаспари стампа,
со многу такт и префинетост. одушевувањето, поразот,

би дошле потоа, со неколку глупости за роден
и со убави фрази за осаменоста. бидејќи ако
најголемата тема на западната поезија
секогаш било изгнанството, тоа било исто така

и нејзината најголема мана: понекогаш некоја
емигрантска префинетост, несогласувањето во намерата,
криеја по вљубенички создаваната арабеска
за необичноста на околината факти за човечката личност пред сè.

сето тоа создаваше еден вид l`art nouveau, декоративен каприц
што одеше до најголемата длабочина на егзистенцијата, до болните вистини
велејќи ни нешта што не се од овој свет, туку во метафоричната моќ
на душите, една смеша на земја и на анаксимандер.

[/su_column]
[su_column size=”1/2″]

poetas, alguns nomes

quando marina tsvetaeva escreveu a
rainer maria rilke, ele tinha morrido
havia poucos dias. tornara-se
o poeta emigrado lá no reino

onde a leitura é um puro contacto da alma
e nenhuma mulher o sustentava.
imagina-se a carta: podia ser em cirílico,
terminando, como essenine, num patético

do svidania, drug moi, do svidania.
imagina-se rilke, rindo silenciosamente sob
a terra, e a pensar: estas gajas, imagina-se
a resposta que ele teria dado.

tratando-a por madame (fúrstin seria um exagero) e
falando obliquamente de rosas e anjos, volúpias de
outono, falta de dinheiro, e de gaspara stampa,
com muito tacto e delicadeza, o entusiasmo, o falhanço,

viriam depois, com algumas parvoíces sobre rodin
e belas frases sobre a solidão, porque se
a questão maior da poesia ocidental
foi sempre o exílio, esse foi também

o seu erro maior, por vezes uma
elegância emigrée, uma dissidência da fala,
dissimulava as coisas num arabesco amorosamente cultivado
sobre as estranhezas dos parceiros, afinal seres humanos.

tudo isso era muito arte nova, um capricho decorativo a ir
mais fundo na existência, às verdades agónicas, a dizer-nos
o que não estava no mundo, mas no poder
metafórico das almas, misturado com terra e anaximandro

[/su_column]
[/su_row]